Nena BOR

Da li je život koji živimo nešto što zaista želimo, ili jedna najobičnija klopka u koju upadamo a da to zapravo i ne želimo? Ko je ikada pitao ikoga od nas da li želi, i kakvim životom želi da živi. Jednostavno bivaš prepušten svetu koji te okružuje … pa ko se kako snađe. Više puta dok razmišljam o tome, naiđem na dosta paralela iz pomenutog sa kavezom punih lavova.

Od kako se bavim novinarstvom, svakodnevno sam suočena sa dosta teških i tragičnih situacija u kojima sam apsolutno nemoćna. Nekada prosto ne mogu da podnesem patnju ljudi koje vidim oko sebe a ne mogu ni da pomognem. Lako je promeniti stvari koje je zavise od nas lično, ali gledati nekoga ko vapi za pomoć a pomoći nema dosta tečko i tečko opisivo iskustvo.
Iapak takve situacije me uvek iznova ubede da se lepota života ogleda u sitnicama. i strašno mi je žao ljudi koji misle suprotno.

Pre svaga najbitnije je zdravlje, razumevanje i ljubav osoba koje te okružuju. Ima li išta lepše od osmeha dece koji te probudi ujutru, postoji li veća lepota od malene ručice koja te nežno miluje i od šaputanja i crvenih obraščića dok ti pričaju o svojim prvim simpatijama.
Možda će i mene moja deca jednoga dana u trenutku slabosti pitati koji je razlog što su došli na ovaj svet ili me osuditi za život koji sam im podarila a koji je ponekad pun gorčine, patnje i zlih ljudi.

Da nikada ne bi došlo do takvih stvari, daću sve od sebe da bol i patnju nikada ne osete, a u kavez sa lavovima uleteću sama, kao prava dostojanstvena lavica suprostaviti se svima i zauvek braniti ono što je ” moje “!

One Response to “Klopka”