Nena Bor

Bilo je strahovito hladno.Padao je sneg,spuštalo se veče.Bilo je to poslednje veče u godini,veče uoči Nove godine.Po toj hladnoći u mraku,išla je siromašna devojčica gologlava i bosonoga.Ona je doduše imala papuče,kada je pošla od kuće,ali šta bi joj pomoglo!Papuče su joj bile vrlo velike,ranije ih je nosila njena majka.Mala ih je izgubila kada je požurila preko ulice da izbegne kolima koja su besno jurila.Jednu papuču nije mogla da nađe,a drugu zgrabi neki dečak,koji reče da će je upotrebiti kao kolevku kad bude imao dece.
Tako ide devojčica bosih nožica,crvenih i modrih od zime.U nekoj staroj kecelji nosila je puno sumpornih žižica, a jedan svežanj drzala je u ruci.Niko ih celog dana nije kupio od nje,niko joj nije dao ni groša.Gladna i prozebla išla je potištena,jadnica mala.Pahuljice su padale na njenu dugu plavu kosu, koja joj se tako lepo kovrdzala na potiljku.
Svi prozori bili su osvetljeni I cela ulica mirisala je na guščije pečenje.Ta bilo je veče uoči Nove Godine.
Tamo, u uglu izmedju dve kuće, jedna se izbočila malo više prema ulici od druge devojčica sede I skupi se.Nožice je podvukla poda se,ali joj je bilo još hladnije,a kući nije mogla da ide jer nije prodala ni jedan jedini svežnjic žičica,nije dobila ni groša pa bi je otac tukao.A I kod kuće je bilo hladno,jedva su imali krov nad glavom,vetar je duvao sa svih strana,mada su one najveće pukotine zacepili slamom I krpama.Rucice su joj bile gotovo ucocene od zime.Ah,jedna zizica bi joj dobro cinila.Kad bi smela samo da izvuče jednu,da je kresne o zid I da zagreje prste.Izvuce jednu,vrc!.Kako je buknula,kako je plamsala.Bio je to topao,jasan plamen kao sveća.Bila je to čudesna sveća: devojčici se učini da sedi pored velike gvozdene peći,sa sjajnim mesinganim kuglama I mesenganim postoljem.Vatra je gorela tako lepo I prijatno grejala.Ali šta to bi?Kada je već bila ispružila noge da I njih ogreje ,plamen se ugasi ,peć nestade,sedela je sa izgorelim drvencetom žižice u ruci.
Kresnu drugu,ona sine jos svetlije,I svetlost obasja zid.Ovaj postade proziran kao veo.Videla je sobu:sto postavljen,prekriven velikim belim stolnjakom,a na njemu skupoceni porcelan;pečena guska punjena jabukama I sljivama divno se pušila.I sto je bilo lepše guska skoci s činije I stane gegati po podu sa viljuškom I nožem u ledjima,isla je pravo prema sirotoj devojčici.Tada se ugasi žižica I ostade samo hladni debeli zid.
Ona zapali jos jednu žižicu,I sad se nadje pod prekrasnom jelkom još većom I bogatijom od one koju je videla nedavno kroz staklena vrata kod bogatog trgovca.Hiljade sveća gorelo je na zelenim granama I šarene slike kao one kojima ukrašavaju izloge gledale su u nju.Mala pruzi obe rukei žižica se ugasi.Svećice na jelki stadoše se penjati sve više I više,I one vide da su to jasne zvezde. Jedna od njih pade I ostavi dug svetao trag na nebu.
-Sad neko umire!-reče mala,jer joj je tako kazala baka,baka koja ju je jedina volela,ali sad je I ona bila mrtva.
Devojčica opet kresnu jednu žižicu o zid:oko nje sinu,a u tom sjaju stajala je baka,sjajna I blistava,blaga I dobra.
Bako viknu mala.Povedime sa sobom!Znam da ćes nestati kad žižica izgori,kao sto su nestali I topla pec I pečena guska,I divna jelka!
I devojčica brzo zapali ceo svežanj žižica;htela je sto duže da zadrži baku.Žižice su plamsale takvim sjajem,da je bilo svetlije nego usred bela dana.Baka nikad ranije nije bila tako lepa,tako velika ona diže devojčicu u naručje I polete u sjaj I radost visoko,visoko!Više nije bilo ni hladnoće,ni gladi ,ni straha.
Ali u hladnu zoru,u uglu kraj kuće ,sedela je devojčica rumenih obraza sa osmehom na usnama.Bila je mrtva.Smrzla se od poslednje noći stare godine.Novogodišnja zora javi se nad malim telom devojčice,koja je čvrsto držala svežanj izgorelih žižica.Htela je da se ogreje,govorili su.Niko ne zna šta je sve lepo videla I u kakav je sjaj ušla sa svojom bakom da se raduje Novoj Godini.

Tek u jednom trenu setila sam se ove priče koju sam kao mala devojčica čitala iz čitanke, a zatim se danima pitala da li bilo moguće spasiti malenu devojčicu ili ako ne, da li je bar pisac mogao da napiše drugačiji kraj priče. Vremenom sam shvatila da je neke stvari nemoguće promeniti i da nemaju sve priče happy and, već da je život jedan roman sačinjen od puno poglavlja, samo je pitanje kad ćeš u koje da upadneš-