Osnov kulture svakog čoveka je barem po mom mišljenju da bilo kom javnom nastupu kaže svoje ime i prezime, zatim ko je, šta je, čime se bavi i barem par glavnih stvari o sebi, kako bi barem približno predstavio sebe. Moj blog, ubeđena sam dosta toga govori o meni. Kao prvo zove se mojim pravim imenom, ne koristim tajanstvene nikove, ne krijem se iza lažnih imena već jasno i glasno kažem, ja sam Nena.
Svaki napisani tekst na mom blogu, potpuno je možda ponekad nerazumljiv i na trenutke haotičan zbog svega što mi se dešava ali iskren i istinit. Da bi me čovek upoznao sa svim mojim vrlinama i manama dovoljno je samo da pročita, ali naglašavam, da pročita ne da čita, jer nije isto slušati šta neko govori i saslušati ga, jer ne daj Bože da vam se desi kao meni da se neko vama jako drag toliko interesuje i uživi u priču koju mu pričate pa u sred tog velikog interesovanja i brige zaspi.
Nekada su postojali spomenari, pesmarice i slično, gde su smo svojim prijateljima pisali šta volimo ili onio nama, koja im je omiljena hrana, koji najdraži film … Na žalost toga nema više. Sve se uglavnom prešlo u elektronsku formu, koja koliko god je korisna i profuktivna predstavlja mračnu pećinu u kojoj se svašta desiti jer se ljudi koji tako stupaju u kontakt – ne znaju.
O iskrenosti u takvom vidu komunikacije i uopšte u životu, da i ne govorim, samo bih gubila vreme. Shvatila sam da je iskrenost mana a ne vrlina kao što su me učili, i da najbolje prolaze oni najgori i bezvredni, baš iz razloga što lažu, predstavljaju sebe u lažnom svetlu tj. lažno se predstavljaju i do kraja i sami poveruju u laž koju su izmislili, i nastave da žive u njoj.
Internet je iz tog ugla veoma “opasna” stvar! Kao novinar, bavim se i istraživačkim novinarstvom, izmedju ostalog sam radila i na slučajevima koji se bave decom koja su vrbovana na ovakav način i šta im se sve desilo posle toga. Zloupotreba dece na internetu postaje sve češća pojava. Deca nam ipak nisu ni za šta kriva. Ona nažalost rastu pored roditelja koji sate i dane provode uz socijalne mreže ne obraćajući pažnju na stvaran svet oko sebe i njih koja skakuću razočarano pored njih. Onog trenutka kada dete oseti da je zapostavljeno, ono se ugleda na svoje roditelje i kreće istim putem ili što je još gore samo pokušava da nađe “svoj put” a to neretko završava veoma loše i tu nastaje problem, koji nije lako rešiti.
Gledajući roditelja koji ne ume da ostvari komunikaciju na drugi način, licem u lice sa ljudima, već samo virtuelnim putem, dete polazi istim putem, verujuči da je to ispravno. I ko je onda kriv? Dete sigurno ne, jer ono ne shvata da se svi iz njegovog okruženja pa ponekad i roditelji ponašaju upravo tako jer nemaju hrabrosti za drugi vid komunikacije. U direktnom razgovoru, čovek može ostati bez teksta ne poznajući određenu materiju ili oblast, dok pisanjem na blogu ili u socijalnim mrežama može sve. Ono što ne zna, pročitaće pa će napisati, kad ne zna šta da kaže ima dovoljno vremena da smisli drugu rečenicu a biva i ono kao u kvizovima ” pomoć prijatelja “.
Ja se samo pitam, šta biva sa takvim ljudima u trenutku kad budu otkriveni. Kakav je osećaj biti provaljen i ponižen? Na svu sreću, ja to neću imati prilike da doživim i osetin na svojoj koži, jer kao što rekoh na početku imam tu glupu manu koja se zove iskrenost, dok ću uz svu radost ovoga sveta gledati propast takvih lažljivaca i manipulatora.
Ostaje još samo vreme. Njega ima na pretek, kao što i istina uvek ispliva na videlo, a uskoro će valjda i doneti neki zakon po kome će takvi biti adekvatno kažnjavani, a za njih nema veće kazne od recimo… zauvek uklonjen sa interneta, ili “etiketiran kao nepoželjan- zbog laži i obmane”.
Dok se neke stvari ne promene, ja ću nastaviti svojim stilom. Pisaću iskreno, kad imam vremena i nemam previše obaveza, bez straha i sa ponosom.
Vaša Nena
October 27th, 2009 at 9:18 pm
Neno, potpuno se slažem sa tobom i verujem u istinu! Pozdrav!