Nena Bor

Danas je praznik Vozdviženije časnog i životvornog krsta Hristovog ili Krstovdan.

Praznik je ustanovljen još 326. godine, kada je carica Jelena, majka cara Konstantina, otišla u Palestinu da se pomoli na svetim mestima. Tada joj se javila misao o tome da pronađe krst na kojem je Hrist bio razapet. Bio je to težak zadatak, jer su Jevreji krst, čim je Isus sa njega bio skinut, sakrili i strogo čuvali tajnu o tome gde je krst sakriven.

Ipak, jedan Jeverejin reče carici gde je krst zakopan – na mestu gde je podignut hram boginje Venere. Posle dugog kopanja, naiđoše na tri krsta, Hristov i krstove ona dva razbojnika koji su zajedno sa Hristom bili razapeti. Pošto nije bilo načina da se otkrije koji je krst Hristov, jer sva tri krsta behu prilično istrulila, valjalo je pribeći veri.

Upravo tuda su pronosili nekog mrtvaca na ukop, pa patrijarh Makarije zapovedi nosiocima da stanu, te redom krstovima dodirivaše mrtvaca, dok kod trećeg krsta mrtvac ne ožive i ustade, te oni poznaše da je to krst Isusov. Carica smerno klekne i poljubi sveto drvo, a pošto je mnoštvo naroda koji se beše okupio želelo da vidi časni krst, patrijarh Makarije izađe na jedno uzvišeno mesto i pokaza ga narodu. Tada je pronađen i vozdvižen (uzdignut) časni i životvoreći krst, te je od tog vremena, tj. od 326. godine, ustanovljen praznik Krstovdan.

Na Krstovdan se časni krst kiti bosiljkom, pa se iznosi nasred crkve i ostavlja narodu da ga celiva. Krstovdan se provodi u strogom postu. U Bosni se veruje da duša umrlog na Krstovdan i Bogojavljenje odlazi u raj.

Čovek u svom životu prolazi kroz razne periode. Neki su lepi, drugi tužni a onih trećih gotovo da i ne želimo da se setimo. Sve je to prolazno i relativno.

Više puta mi se desilo da kažem kako je ovo najgori dan, ili čak najgori mesec, godina mog života, a ponekad i da se zapitam vredi li život išta i koja je zapravo njegova svrha. Kad zapadnem u neko takvo razmišljanje, pomislim da sam u pravu, dok je istina nešto zaista drugačije. Nisam ni sama bila svesna koliko sam puta izgovorila tu rečenicu, dok istu nisam počela da zapisujem i ispod nje stavljam datum.

Naša realnost je da se život okreće neprekidno i da smo svi zapravo u jednom začaranom krugu. Od trenutka kad shvatiš da si postao svoj čovek, ili kad te ubede da to jesi, preuzimaš potpunu odgovornost na sebe, sve što ti se dešava i za sve svoje postupke moraš da odgovaraš sam. Dok si dete, ne možeš da dočekaš taj trenutak kad ćeš postati punoletan i “najpametniji” jer ceo svet je tvoj, a svi ostali oko tebe nemaju pojma šta rade niti vezu sa bilo čime. Jednostavno ne znaju da žive a samim tim ni kako svoj život da organizuju a kamoli tek da spoznaju činjenicu da je život nešto više od posla i svakodnevnih obaveza koje se pretvaraju u rutinu i pravila koja moraš da prihvatiš.

Vremenom dodju i deca! Sva radost njihovog odgajanja, osmeha i prvih koraka nestaje prvim razočarenjem kad postaneš zapravo svestan da si podarivši mu život iz bajke , kakav si želeo, podario i muku za ceo život i svu bol i patnju koje će mu život prirediti. Više ne ostaješ samo odgovoran za sebe lično već i za one koji iza tebe ostaju i koji nisu tražili ama baš ništa od noga što im ti uporno nudiš.

Od svoje dece počinjemo da pravimo male “nas” i kroz njihov život ispravimo sve ono što u čemu smo mi gešili, stvaramo idole koji ne postoje, zahtevamo savršensto kojeg nikada nismo bili deo. Nesvesno počinjemo da uništavamo njihov karakter i ličnost u koju se razvijaju, opterećujemo ih svojim problemima, nabijamo na nos i ono za šta jesu i za šta nisu krivi i očekujemo da oni sve moraju da razumeju, jer zaboga, “oni su veliki i krajnje je vreme da shvate neke stvari”. Ogromno greška, bar iz mog ugla. Deci treba pružiti što duže detinjstvo sa što manje “shvatanja i razumevanja” jer jednog dana će postati odrasle osobe bez ikakve pripreme, želeli to ili ne.

Onog trenutka kada sam uvatila sebe da izgovaram reči svojoj deci, i to upravo one koje su meni govorili moji roditelji, a zatim iste te reči slušala od prijatelja i drugarica kako govore svojoj deci, gotovo identične, shvatila sam da smo svi zapravo isti. Roditelj će uvek biti roditelj, i naravno uvek u pravu, a deca će uvek biti mala, ma koliko godina imala, i za nas nezrela, dok će mo mi uvek ostati pametniji jer smo stariji.

Kad dodje trenutak da uhvatiš sebe i shvatiš koliko počinješ da ličiš na svoje roditelje, iz momenta menjaj taktiku! Deca su naše najveće blago i jedino što je vredno na ovome svetu. Pomoć im treba da,kao i savet, ali kad je oni zatraže, a ne kad je mi nudimo. Do tog trenutka  potrudići se da ne pametujem previše i nudim se da rešavam nihove probleme koji zapravo ne postoje nigde sem u glavama nas roditelja.