Čovek u svom životu prolazi kroz razne periode. Neki su lepi, drugi tužni a onih trećih gotovo da i ne želimo da se setimo. Sve je to prolazno i relativno.
Više puta mi se desilo da kažem kako je ovo najgori dan, ili čak najgori mesec, godina mog života, a ponekad i da se zapitam vredi li život išta i koja je zapravo njegova svrha. Kad zapadnem u neko takvo razmišljanje, pomislim da sam u pravu, dok je istina nešto zaista drugačije. Nisam ni sama bila svesna koliko sam puta izgovorila tu rečenicu, dok istu nisam počela da zapisujem i ispod nje stavljam datum.
Naša realnost je da se život okreće neprekidno i da smo svi zapravo u jednom začaranom krugu. Od trenutka kad shvatiš da si postao svoj čovek, ili kad te ubede da to jesi, preuzimaš potpunu odgovornost na sebe, sve što ti se dešava i za sve svoje postupke moraš da odgovaraš sam. Dok si dete, ne možeš da dočekaš taj trenutak kad ćeš postati punoletan i “najpametniji” jer ceo svet je tvoj, a svi ostali oko tebe nemaju pojma šta rade niti vezu sa bilo čime. Jednostavno ne znaju da žive a samim tim ni kako svoj život da organizuju a kamoli tek da spoznaju činjenicu da je život nešto više od posla i svakodnevnih obaveza koje se pretvaraju u rutinu i pravila koja moraš da prihvatiš.
Vremenom dodju i deca! Sva radost njihovog odgajanja, osmeha i prvih koraka nestaje prvim razočarenjem kad postaneš zapravo svestan da si podarivši mu život iz bajke , kakav si želeo, podario i muku za ceo život i svu bol i patnju koje će mu život prirediti. Više ne ostaješ samo odgovoran za sebe lično već i za one koji iza tebe ostaju i koji nisu tražili ama baš ništa od noga što im ti uporno nudiš.
Od svoje dece počinjemo da pravimo male “nas” i kroz njihov život ispravimo sve ono što u čemu smo mi gešili, stvaramo idole koji ne postoje, zahtevamo savršensto kojeg nikada nismo bili deo. Nesvesno počinjemo da uništavamo njihov karakter i ličnost u koju se razvijaju, opterećujemo ih svojim problemima, nabijamo na nos i ono za šta jesu i za šta nisu krivi i očekujemo da oni sve moraju da razumeju, jer zaboga, “oni su veliki i krajnje je vreme da shvate neke stvari”. Ogromno greška, bar iz mog ugla. Deci treba pružiti što duže detinjstvo sa što manje “shvatanja i razumevanja” jer jednog dana će postati odrasle osobe bez ikakve pripreme, želeli to ili ne.
Onog trenutka kada sam uvatila sebe da izgovaram reči svojoj deci, i to upravo one koje su meni govorili moji roditelji, a zatim iste te reči slušala od prijatelja i drugarica kako govore svojoj deci, gotovo identične, shvatila sam da smo svi zapravo isti. Roditelj će uvek biti roditelj, i naravno uvek u pravu, a deca će uvek biti mala, ma koliko godina imala, i za nas nezrela, dok će mo mi uvek ostati pametniji jer smo stariji.
Kad dodje trenutak da uhvatiš sebe i shvatiš koliko počinješ da ličiš na svoje roditelje, iz momenta menjaj taktiku! Deca su naše najveće blago i jedino što je vredno na ovome svetu. Pomoć im treba da,kao i savet, ali kad je oni zatraže, a ne kad je mi nudimo. Do tog trenutka potrudići se da ne pametujem previše i nudim se da rešavam nihove probleme koji zapravo ne postoje nigde sem u glavama nas roditelja.
Danas je praznik Vozdviženije časnog i životvornog krsta Hristovog ili Krstovdan.