Nena Bor

Koliko često svako od nas sanja, šta sanja i da li se u samom snu odmori ili možda još više umori, zavisi od više faktora. Jedan od njih je i sam način na koji živimo, drugi podsvest i izmišljeni svet u koji svesno bežimo nezadovoljni stvarnošću koja nas okružuje, ali ima i onih zaista istinitih koji nam tačno govore šta nas čeka i na šta treba biti spreman.

Kažu da svako od nas sanja istinite snove, samo je razlika u tome da li želimo da verujemo u njih i setimo ih se ili ih podsvesno potiskujemo iz svoje memorije. Nauka kaže da ljudi koji se plaše budućnosti i događaja koji će uslediti, jednostavo iz straha ne sanjaju ili se ne sećaju svojih snova.
Lično i ne volim baš mnogo da sanjam jer za razliku od snova posle kojih se probudim sa osmehom na licu, ima i onih koji me jako uplaše a i onih od kojih se probudim jako uplašena i uznemirena a da ih se i ne sećam. Činjenica da mi se veliki broj snova ostvari i da često u njima vidim splet događaja koji sledi, ponekad me plaši. Često čim se probudimo otvaramo sanovnik i tumačimo šta nam taj san znači. Mozda on i ima značenje koje piše ali sigurno je da san svakom pokazuje potpuno različite stvari.
Koliko vam se puta desilo da mesecima ili godinama s vremena na vreme sanjate potpuno identičan san, situacije i mesta koje ne poznajete ili jednostavno da se sa najvećim strahovima zapravo susrećete skoro svake noći. Kada postanete svesni da sanjate, ubrzo uspete da se suočite sa strahom koji vas obuzima i prevazićete ga. Tu traume prestaju.
Svi sanjaju. Svi sisari imaju REM spavanje. Većina snova dešava se u toku REM faze sna. To se pokazalo kada su budili ljude u različitim stepenima spavanja i postavljali pitanje da li su sanjali. U 85% buđenja iz REM faze sna ljudi su izvještavali da su sanjali. Nakon buđenja iz drugih faza spavanja (ukupno zvanih ne-REM faza) rijetko ima izjava o sanjanju. REM faza se tokom noći mijenja sa ne-REM fazom u ciklusima koji traju oko 90 minuta.
U toku 8-časovnog sna provešćete oko sat i po u REM fazi podijeljenoj u četiri ili pet “REM perioda”, u trajanju od 5 do 45 minuta. Većinu snova zaboravimo. Neki ljudi nikada se ne sećaju snova dok drugi svake noći pamte pet ili više.
Pored običnih snova koje sanjamo svake noći, postoje i takozvani lucidni snovi u kojima bez ikakvog straha možemo učiniti baš sve što poželimo. Lucidni snovi zapravo predstavljaju našu svesnost da sanjamo. Zakoni fizike i društveni zakoni ne vrede u snu. Jedina ograničenja su okviri vaše mašte. Veliki deo mogućnosti sna izgubljen je jer ljudi ne prepoznaju da sanjaju. Kada u snu nismo lucidni, mislimo i ponašamo se kao da smo u budnoj stvarnosti, to vodi u bezrazložne frustracije, konfuzije i rasipanje snaga, i u najgorem slučaju, u zastrašujuće noćne more.

Pogrešno usmeren trud za obavljanje obaveza budnog života u snovima, imaju za posledicu teskobne snove u kojima aparati ne rade kako treba, kasnimo na sastanke, zaboravljamo na važne ispite, ne možemo naći pravi put i tako dalje, imamo problema sa ljubavima. Teskobni snovi i noćne more mogu se prevladati lucidnim sanjanjem jer ako znate da sanjate nemate potrebu da se bilo čega bojite. Događaji u snu ne mogu da vam naštete. Lucidni snovi, osim što vam pomažu da vodite snove u zadovoljavajućem smeru, uživate fantastične avanture i prevladate noćne more, mogu biti i dragocjena oruđa za uspeh u vašemu budnom životu.
Lucidni sanjači mogu promišljeno pokretati prirodni kreativni potencijal snova za rešavanje problema i umetničko nadahnuće. Sportisti, javni izvođači, i slično, mogu se pripremati, vežbati i unapređivati svoje znanje i iskustvo dok spavaju. To je samo blagi primer različitih načina na koji ljudi koriste lucidno sanjanje da bi proširili svoj život. Svi mi provodimo trećinu svojega života spavajući, zašto iz tog vremena ne izvući maksimum?

Koliko sam samo puta pisala o ljubavi, a koliko tek razmišljala o njoj … Čudotvorna magija koja ljudima daje volju i želju za mnoge toga, pokretač svega u našim životima a da često nismo ni svesni njene moći.
Kažu da se ljubav svakome od nas desi samo jednom u životu, i ako je ne primetiš jednostavno prođe pored tebe a da nisi ni svestan toga. Nasuprot tome mnogo puta se desi i suprotno … Više puta mislimo da volimo, da je ovoga puta to ono pravo, a tek posle izvesnog vremena shvatimo da smo na pogrešnom putu i slomnjenog srca se vraćamo tragovima odakle smo i došli. I šta onda? Patimo, povlačimo se u sebe i preispitujemo se gde smo ovoga puta pogrešili i zašto su drugi bolji od nas… čime su oni zaslužili sreću koja nama uporno izmiče. Najteže je kada izgubimo veru u sebe, ljubav i svoje okruženje. Prividno saznanje da ljubav nije za nas i da nikada nećemo osetiti njenu magiju, ume zaista da zaboli.
Moja jako dobra prijateljica doživela je upravo nešto nalik ovoj priči. Tako je malo nedostajalo da padne u očaj i ponor iz koga se mnogi nikada ne vrate. Kao, slobodno mogu reći devojčica, upustila se u vezu sa gotovo svojim vršnjakom. Veza je trajala prilično dugo a ko je bio pobednik u njoj mislim da ne znaju ni oni sami. Za njega ne znam, ali ona je iz svega izašla razočarana u ljubav i ljude. Patila je… ne previše ali sasvim dovoljno kao i svako živo biće koje, ako ništa drugo bar shvati da je veliki broj godina potrošilo i bacilo u nepovrat. Mladost je jedna a i život je samo jedan.
Kako je odmicalo vreme trudila se da počne iz početka i da sebi stvori novu šansu. Kao jako pametna, vredna i sposobna u vezi sa ljudima koji joj nisu ni prići, nije mogla da nađe sebe i svoju budućnost. Od života je ustvari želela samo ljubav, pažnju, razumevanje i osobu čistog srca poput nje same. Počela je da gubi veru u ljubav, veruje da ona ne postoji i da nikada neće naći osobu koja će ispuniti njeno srce ljubavlju. Razočarana, gotovo ogorčena, počela je da postavlja neprobojni štit oko svog srca ubeđena da ono nikada više neće voleti niti osetiti drhtaje ljubavi. Sa rezervom je prihvatala ljude i komplimente koje su joj upićivali sve do jednog dana …
Sedela je za svojim kompjuterom i vredno radila kao i svakoga dana kada se pojavio on. Mladić naizgled kao i većina njih, ali kada je pogledao i nasmejao joj se, njegov osmeh ostao je urazen u njenim mislima. Trudila se da ne razmišlja o njemu i nastavi dalje iz straha da opet ne bude razočarana i povređena, ali bezuspešno. Sledećeg dana posetio ju je i doneo čašu sa kupinama uz reči da ih mora pojesti sve jer su tako najslađe. Nije znala u čemu je poenta ali ipak je rešila da pojede par kupina. Ispod kupina , na dnu čaše stajala je mala ruža, njegov znak pažnje ali istovremeno i poštovanja koji je želeo da joj pokaže tim gestom.
Bila je oduševljena…
Oni su sada u vezi. Njihovi osmesi na licu pokazuju kojiko im je lepo i koliko cene i vole jedno drugo. Srećni su i to ne kriju kako ni jedno od drugoga tako ni od Sveta. Bez straha da će razočarati jedno drugo i bez previše razmišljanja i analiziranja nepotrebnih detalja, njih dvoje su jednostavno srećni. Meni je jako drago zbog slike koju vidim, a vidim dvoje mladih, srećnih i zadovoljnih ljudi.
Njih dvoje su na početku svoje veze, nju dobro poznajem, njega i ne baš, ali ako je ona srećna i ja sam zbog nje, pa mi se ponekad čini da se ja više i radujem od nje same. Želim im puno sreće, nesebičnu i večnu ljubav, baš onakvu kakvu bi ona poželela svima koje poznaje.

Inspirisana tekstom koji sam danas pročitala, kod kolegnice na blogu, reših da napišem reč vezanu za prave prijatelje.

Razočarana činjenicom da je pružila maksimum, verovanjem da je  pomagala  nekom koga je smatrala pravim prijateljem (a taj isti prijatelj joj je okrenuo leđa) čim je po njegovom mišljenju postao neko i nešto, napisala  je tekst, kao i većina nas ne bi li olakšala svoju dušu.

Dok sam čitala njenu priču, počela sam da razmišljam koliko je u stvari vredno patiti za nekim ko ne shvata šta pravo prijateljsto zapravo znači i koji je broj onih za koje sa sigurnošću mogu reći da su mi pravi prijatelji.

Broj nije veliki, ali ja sam zadovoljna. Puno je poznanika, školskih drugara i komšija ali pravi prijatelj je nešto sasvim drugo i nešto što se retko stiče. Najbitnije, po meni, je da kada naiđeš na pravog prijatelja, treba da ga prepoznaš i to prijateljstvo sačuvaš za ceo život.

Ponekad nismo ni svesni do koje nam granice prijatelj može pomoći, šta je sve u stanju da učini za nas bez straha čak i ako to može imati štetne posledice po njega samog.

Što se mene tiče, sa sigurnošću mogu da kažem da imam dve najbolje prijateljice za koje sam u stanju i život da dam. Neko ko me nikada nije izdao i bio mi prijatelj bezuslovno. I jednu i drugu poznajem duže od deset godina, ali upoznala sam ih u sasvim različitim situacijama, potpuno su drugačijih shvatanja, vole različite stvari, imaju druge poglede na svet…ali obe su dokazale da zaslužuju počasno mesto u mom životu i da ću za njih uvek učiniti sve.

Jedna od njih prolazila je samnom jednu etapu mog zivota dok je druga bila i moja školska drugarica, kolegnica ali i uvek tu kad mi je bilo najteže. Imala sam u životu velike uspone kao i još veće padove, bila  sam u situaciji kad sam imala mnogo a i kad nisam imala ni za hleba. Pravog prijatelja prepoznaš upravo tada. Mogu reći samo da je jedna od njih jedva preživljavala,krpila kraj sa krajem i bila u velikim problemima, ali mene nikada nije zaboravila. Delila je sa mnom nesebično zadnju koru hleba, poštovala me i kad sam bila neko i kad sam bila niko, cenila i savetovala, kritikovala i podržavala me. Nikada neću zaboraviti šta je sve učinila za mene, i mada sam se uvek trudila da joj uzvtarim na adekvatan način, mislim da još uvek nisam uspela.

Moja druga prijateljica gubila se povremeno iz mog života, jer je i sama imala dovoljno svojih problema, ali dovoljan bi bio samo jedan poziv i ona bi već bila tu. Bez straha, suvišnih pitanja, analiziranja i kritikovanja i aminovanja mojih postupaka, rešavala bi samnom ma kakav problem koji bi iskrsao i borila se sa mnom. Bilo je povremenih nesuglasica među nama, ali svađa i osuda nikada.

Iz svog ličnog iskustva reći ću svima da pravi, ali zaista pravi prijatelji, ipak postoje. Okrenite se malo oko sebe, pogledajte dobro, razmislite… možda je baš u vašoj blizini neko ko vas nikada neće izneveriti!

Апостола Првопрестолници, и ВасељенеУчитељи,
Владику свих молите: да дарује мир Васељени,
и душама нашим велику милост.

Свети апостол Петар – Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, изграда Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ јеблагозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученикајасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: “Ти су Христос, Син Богаживога” (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његовавера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Гасе три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова билаје испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јављанаустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе уЈерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље поПалестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио јеболесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници.Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари биоје слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цараНерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина заепископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радоснона смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако,пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји севелики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).

Свети апостол Павле – Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се зваоСавле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен одапостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Сапламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније,међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико сустраховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење.Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабомкончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, ипошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: “Не живим ја негоХристос живи у мени”, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кади апостол Петар.

Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани -
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне.
Обиграше земљу, и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки – свет обогатише,
Узници и слуге – сав свет покорише.
Свет обогатише учењем Христовим,
Сав свет покорише оружијем новим:
Смирењем и миром, и благом кротошћу.
Молитвом и постом и силном милошћу.
Кад им бурног дана стиже бурно вече
Нерон крвожедни живот им пресече.
Но кад владар света заповест издаде
И Петра и Павла страдању предаде.
Свет бејаше њихов, a не његов више -
Апостоли смрћу царство задобише.

(Преузето из Охридског пролога за дан 29. јун)