Priča o mom životu, sad i nikada više!

decaUvek sam maštala o idealnoj porodici, deci i prijateljima. Na moju veliku žalost idealna porodica nije postojala ni u vremenu kad sam ja bila dete te iste. Želela sam kao i sva deca mamu koja ih voli, oca koji štiti od svakog zla, svoju sobu, kućnog ljubimca kao i život prepun ljubavi i harmonije. Moja majka me je „uvek volela i ceo svoj život posvetila meni“ zbog čega sam ja jako patila a patim i dan danas. Otac kome sam se uvek divila i mnogo cenila trudio se da moj život učini što je moguće lepšim, ali je na žalost često padao pod uticaj okoline i verovao raznm pričama. Poštenje, iskrenost, besprekoran rad, i beskrajno poverenje prema ljudima nije mu često donelo ništa dobro, baš kao i meni koju su uvek nazivali „istim ocem“. Sve u svemu, željno sam iščekivala svaki njegov povratak sa puta i radovala se čokoladi ili jabuci koju će sigurno doneti kad se vrati jer ja sam bila njegova mezimica i nikad zaboravljena sa njegove strane. Upravo zbog toga što mi je uvek želeo sve najbolje,jako su ga pogađale stvari koje su mu se dešavale kroz život.
Moj otac, mogu slobodno i sa punim pravom da kažem, uvek je bio pravi domaćin, glava porodice koji brine o svemu i svima, na neki način uvek sam priželjkivla da moj suprug bude bar malo nalik njemu. Zbog posla kojim se bavio retko je vreme provodio kod kuće, ali kad god bi se ukazala prilika pažnju je posvećivao mami, meni i ostalim članovima porodice, hrana, garderoba i osnovne stvari potrebne za život, nikada nam nisu nedostajale. Bio je tu da nas zaštiti i brine za nas i preuzme svu odgovornost kao što i priliči glavi jedne porodice.
Moja idealna porodica trebala je da pude bar naizgled deo toga. Mislila sam da je ljude potrebno samo usmeriti, dati im volje i razumeti ih a da sve ostalo dolazi samo. Najveća gdeška koju sam ikada napravila.
Upoznala sam mladića koji ne samo da nije imao ništa već je i sam bio prilično izgubljen. Odbačen od strane oca, koji je rođenom sinu rekao da mu može biti samo poslovni partner ali da ako traži bilo kakve emocije promašio je adresu, ostao bez majke koja ja na žalost od teške bolesti preminula kada je njemu bilo tek 18 godina, ignorisan od strane sestre koja je bila tu samo da bi ga ismejala, ponizila i ponekad iskoristila kao podršku u svađi sa familijom. Živeo je jako tužno!
Ubrzo posle povratka iz vojske, otac ga je izbacio iz stana pod izgovorom da je punoletan i da nema nameru da ga hrani. Kao neko ko je iz ozloglašene porodice nije mogao da nađe posao. Ja sam jarko želela da promenim stvari za koje znam da mogu, stvorim porodicu meni i njemu kakva nam pristaje i da naš život bude bajka, bez mešanja bilo koga, bez ičega i bez ružnih uspomena. Tako je sve i bilo. Od jedne vijoline i para roze farmerica, koje je imao on, jedne tegle ajvara i nešto garderobe koju sam imala ja, mi smo stvorili porodicu.
Neprekidno sam se trudila da mu ugadjam u svemu i da mu život učinim divnim, a isto to očekivala i od njega, moja druga greška. Prvi problem je nastao posle nekih 3 godine kada sam ja ostala u drugom stanju. S’obzirom da sam radila u prodavnici njegovog oca, i tadašnje aktuelne maćehe, dobila sam otkaz u sedmom mesecu trudnoće jer kako je moj svekar rekao „nisam više sposobna da nosim kutije i nisam mu potrebna“. Ostala sam bez posla, u privatnom stanu koji nisam imala odakle da plaćam, suprug je takodje izgubio posao a iz kog razloga to samo on i Bog sveti zna. U strahu, panici, molila sam ga da preduzme nešto jer dete je na putu. Na sve moje molbe on je odgovarao uvek isto “ pa sta ja tu mogu kad ne mogu da nadjem posao „. Kad sam videla da izlaza nema pošla sam da ga potražim ja. U susret su mi izašle žene iz jednog knjigovodstvenog biroa koje su mi ponudile da radim kod njih za doručak dnevno, šoljicu kafe i čašu soka, jer i one su bile u velikim problemima. Pristala sam odmah bez ikakvog razmišljanja. Radila sam do zadnjeg dana svoje trudnoće. Kada se jednoga jutra nisam pojavila znale su da sam se porodila.
Beba je bila dobro ali ne i ja! Od prevelike gladi i iscrpljenosti posle samo nedelju dana dobila sam bronhitis, upalu pluća i astmu. Mesecima sam primala injekcije na dvanaest sati, koristila razne lekove i tri vrste pumpica. Razumevanja nije bilo, čak šta više, morala sam sa bebom da spavam u posebnoj sobi ne bih li smetala suprugu dok gleda tv, i ne bi li ga beba budila noću kad plače, naravno “ za moje dobro „.
Posle nekoliko meseci, zaposlio se uz pomoć svih nas. Deda koji je otpustio trudnu mamu, donosio je pregršt poklona svojoj voljenoj unuci, ali i to je potrajalo nekoliko meseci i kraj…
Kako su finasije opet bile slabe, a ni pomoć roditelja nije bila dovoljna, kad je naša ćerka napunila sedam meseci, mama je morala ponovo da počne da radi. Dete nije prihvatalo nikakvo drugo mleko sem majčinog, pa je majka uz razumevanje okoline, povremeno trčala ne bi li podojila svoju predivnu devojčicu…
Maja 2004 rešeili smo da otpočnemo i sopstveni biznis. Ideja je bila odlična i jako unosna , nekih godinu dana. Odmah zatim videlo se koj je ko tu. On veliki gazda, u svakom pogledu, a ja bedni radnik. Radila sam bez dana odmora, po ceo dan kad nije bilo radnika i na najvećim vrućinama kao i po neverovatnoj hladnoći, nekad bez grejanja a nekad uz štap grejalice. Kada bih došla kući, satima bih se tresla od hladnoće ali ni tu se moj dan nije završavao. Gladna deca bi čekala na vratima, jer bi moje vreme provedeno na poslu oni provodili uz crtani i smoki jer je tata je ili spavao ili igrao igrice na svom prvo običnom a zatim „svemirskom“ kompjuteru.
Svaki dinar donosila sam u kuću, hranila celu porodicu, oblačila i kupovala sve što je potrebno jednoj kući, ali ni tad nisam bila dobra. Pravila sam razna iznenadjenja deci i mužu, ali bez uspeha. Htela sam da mu nadoknadim sve ono što u životu nije dobio od svojih roditelja. Štampači, zvučnici, fotoaparti, razne skalamerije vezane za taj prokleti kompjuter koji mu je predstavljao ceo život. Za mene i našu porodicu tu više nije bilo mesta. Po njegovim rečima “ meni je potreban samo kompjuter i moje ćoše “ stvar je postajala sve jasnija.
Posvetila sam život poslu, neprekidnom čišćenju kuće i gledanju glupih serija nebih li bar na tren pobegla od realnosti. Više puta sam ga pitala da li zna koje ocene naš sin ima u školi, kad je roditeljski, da li zna koju pesmicu nam je ćerka naučila u obdaništu…odgovora nije bilo. Vrhunac je nastao kad je zaboravio prvo moj 28 rodjendan a zatim našu godišnjicu braka. Datum mu je bio jako bitan i rekao da ga ne smemo zaboraviti, ja sam sa osmehom na licu pitala “ a šta je tog datuma “ našta je on odgovorio “ dolazi Divac u Bor „.

Gospode kakvo razočarenje, kao da me je otrovna strela pogodila ravno u srce. Retka od naših komunikacija bila je kad namerno ne bih platila ADSL i kad bi on digao dreku oko toga, zalupio vrata i otišao ili prespavao naredna par dana, a kome izinata ne znam.
Ja sam se razbolela. Pored svih bolesti koje sam već imala, dobila sam i koksaki virus i helikobakteri. Koksaki virus je bio jak, upala srčanog mišića, upala srčane maramice i izlivanje krvi iz pregrada srca. Morala sam da lezim šest mesici uz silne lekove i ne budem izložena stresnim situacijama kao ni klimi.
Suprug je imao razumevanja punih dve nedelje a zatim je rekao da neko mora i da radi. Noću sam primala infuzije u hitnoj a danima radila u prodavnici pod klimom koja samo pojačava već postojeći virus. Nikoga nije bilo briga za to. Kada bih smanjila temperaturu klime, histerično bi je pojačao rečima da se njemu roba topi u prodavnici. Jednog dana je hitna došla i pokupila me sa radnog mesta jer nisam više mogla ni da se pomerim.
Moj život pretvorio se u pakao. Nisam imala više ni snage ni volje da živim, nisam se više posvećivali ni deci. Sve mi je smetalo i stalno sam bila pod temperaturom. Na posao sam morala da idem, jer drugi nisam imala, a po povretku, ležala sam pod ćebetom sa medom u zagrljaju u potrazi za nedostatkom ljubavi, poput odbačenog deteta, sa aparatom za pritisak, toplomerom i gomilom lekova na stočiću kraj mene. Ljudi koji su dolazili u posete pitali su me zašto sve to trpim, i koji je razlog da tako živim. Nisam ni sama znala.
Dane sam provodila u suzama, svakodnevno moleći Boga da mi jutro više nikada ne svane, u crkvi palila sveće sebi za mrtve ne bi li me Bog spasio ovog odvratnog života, jer spasa meni nema. Pošto nisam imala sa kim da podelim bol, roditelje sam štedela stresova, na ulici glumila da je sve u redu zbog dece, a moj muž nije imao vremena ni da me sasluša, obično bi se uspavao dok bih pričala ili posle izvesnog vremena pitao “ a ti to meni nešto pričas „, jer internet igrice su bile ono pravo, počela sam da pišem i jadam se svojoj crvenoj svesci, koju i sada čuvam i plačem kad god je otvorim.
Umesto da mi pomogne na bilo koji način, on me je vređao, pred ljudima predstavljao kao glupu i neuračunljivu, vikao na mene, treskao vratima i govorio kako mu je muka više da me gleda i da je nabolje da sedim u odvojenoj sobu i glumim paćenika jer mi to nabolje pristaje…
Poslednjih nekoliko godina molila sam ga da se promeni, preklinjala da me razume u voli jer jebino ljubav i pažnja je bilo ono što sam želela. Bezuspešno!!!! Rekla sam mu da ne želim da večito budem taj “ paćenik “ i da kad jednoga dana budem isplakala sve suze moje srce će postati hladno i prazno i da će tada biti definitivan kraj. Nije mi verovao, i dalje me ismevao rečima “ ima bolje negde, ima neki koji je pametniji, sposobniji od mene, izvoli ženo nađi ja te neću zadržavati“.
Prošlo je i tih nekoliko godina. Počela sam da dobijam želju za životom i rešila da ozdravim i krenem dalje. Ta ideja mu se nije svidela ali se i dalje nadao da može da me zastraši i da ja nisam sposobna da brinem sama o sebi. E tu je bila već njegova greška. Rešila sam da umrem od gladi ako treba ali da poniženja i maltretiranja više neću da trpim, i posle deset godina tako sam uradila.
Ovo sam sve napisala ne da bih branila sebe nego da bi svi vi koji čitate njegov blog i “ slatke “ priče koje piše čuli i moju stranu priče, pa procenite sami, a sem toga, vreme će već reći sve! Ne kažem da lepih trenutaka u našem zivotu nije bilo, slagala bih kada bih tako nešto tvrdila, ali količina toliko loših stvari koje sam preživela, jednostavno potiskuje sve to. Za razliku od mnogih mladih ljudi mi smo imali sve predispozicije da budemo srećni ali ne i razumevanje koje sam ja toliko želela. Trudila sam se da stvorim sve, stekla dosta toga, ali onu najveću “ sitnicu „, ljubav, nežnost, razumevanje i pažnju nisam mogla ni da stvorim ni da kupim a to je nešto za čime sam težila citavog svog života.
Moj život više i nije toliko bitan, želim samo da svojoj deci pružim ono za čime sam ja uvek čeznula, učinim ih srećnim i zadovoljnim i od života im stvorim bajku kakvu sam nekada želela sebi.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail

63 одговора на „Priča o mom životu, sad i nikada više!“

  1. Hvala ti Anisa na podršci. U početku je jako bolelo, ali ti komentari i osude i to od ljudi koji najbolje znaju da je sve što sam napisala istina. Sada je prošlo neko vremo pa me takve stvari dosta manje pogađaju. Tekst sam napisala da bi sebi olakšala dušu ali isto tako da bi žene mogle da vide moj primer i ne dozvole da im se tako nešto desi.
    Želim ti sve najlepše u braku. Uživaj u svojoj trudnoći i bebi koja će ti ulepšati život na hiljade mogućih načina.
    Još jednom – HVALA TI!

  2. Nema na cemu;) To je jedino sto svi mozemo napraviti za tebe, a to je, pruziti ti podrsku… Nema potrebe da te doticu ti glupi komentari, to su samo ljudi koji nemaju veze sa zivotom, prave se pametni i fini, a kad bi oni poceli pricati o svom zivotu, tek onda bi nastao haos. Ljudi koji nemaju svoj zivot, i koji daju sebi za pravo da komentarisu i osudjuju nekog ko ima pricu kao ti, su cisti kreteni. Nemoj da se osvrces na to. Uzivaj sa svojom djecom i budi sretna sto si izasla zdrava i cista u glavi iz cijelog tog haosa… Cuvaj se i budi ponosna na sebe;) Ti si jaka i ako si mogla sve to da izdrzis, sto je tako ruzno, onda mozes sve ostalo. Budi jaka zbog onih kojima trebas. Pozz 

  3. Dve i po godine posle svega ovoga napisaću po prvi put javno da je pre tačno godinu i jedan dan moj otac preminuo. Gospodin Đorđe Staniševski je na twiteru objavio ovo

    http://twitter.com/#!/Walter030/status/28662834989 i još ovo

    http://twitter.com/#!/Walter030/status/28969278158

    misleći na mene i mog brata. Dan ili dva po sahrani šutirao je i skrnavio odar mog oca, polomio vence i razbacao cveće. Prijave nadležnim organima nisu urodile plodom, za sada, a krivična dela se gomilaju i očekujemo epilog ovog razbojnika koji na društvenim mrežema izigrava nevinašce i vrlo finu i uglađenu osobu. Ostavljam vama da zaključite šta se može desiti posle današnjih pretnji upućenih Neni u školi, pred detetom ukoliko oni koji treba da reaguju ne preduzmu ništa, jer joj je otvoreno dao još samo još dva dana života.

    On se odavno poziva na neke njene slike, koje je nekim špijunskim programom skinuo preti i maltretira nas, iako mi već skoro dve godine od njihovog razvoda živimo mirno i skromno bez želje za ikakvim problemima . Ipak danas je prešlo granicu i moram da reagujem. Te slike koje je praktično ukrao od svoje tadašnje supruge Nene, su njegov adut i ako ste nekim slučajem bili u kontaktu sa njim ili vam je koristio računar ili telefon nemojte se iznenaditi ako se to i vama desi.

    On ima ozbiljan problem i to ćemo privesti kraju i uzvratiti istom merom. Sve je smišljeno u cilju miniranja svega što Nena i ja radimo ali ipak samo očajnički pokušaj koji se neće završiti dobro ali u okvirima zakona i i isključivo po njega. Detalja je previše – ali za sada toliko. I čuvajte se.

  4. Upoznah te pre godinu dana. Sedele smo jedna pored druge i onih 20-tak minuta koje smo provele zajedno imala sam utisak da te poznajem godinama. Dovoljno godina imam i mogu dosta dobro da procenim ljude samo gledajući ih u oči. Tvoje oči su bile tople! U njima se videla iskrenost, u njima sam prepoznala odlučnu i jaku ženu.
    Tvog bivšeg muža sam upoznala u isto vreme. Pričali smo malo tako da ne mogu o njemu ništa da sudim niti da kažem.
    Da kometarišem dalje mislim da nije potrebno. Toplota, iskrenost, odlučnost …. sasvim je dovoljno!
    Da sudim ne mogu i ne smem jer svi smo mi prošli toliko toga u životu da bi bilo pametnije da analiziramo sebe a ne druge.
    Jedino što bi se „usudila“ da kažem je: svako od nas ima samo jedan život i niko, ma ko on bio ne sme da nam „uzme“ ni jedan jedini njegov dan!

  5. Draga Neno, znam za ovo već neko vreme i muka mi je kad se setim, a još više kada pročitam neki fini komentar tvog bivšeg muža i vidim koliko je pažljivo smišljan. Ne poznajem ga, razmenili smo nekoliko rečenica na netu i to je to.
    Ali živela sam sa osobom koja je toliko slična po ponašanju i reakcijama da se u meni upale lampice čim pročitam nešto tako uglađeno. Tek posle par dana shvatim šta je bilo nelogično.

    Tvitove koje Borsky pominje sam takođe videla odmah i prosto nisam imala reči.
    To što je bilo među vama, niko ne može ni shvatiti kako treba ni razumeti. Mislim i da postoji video zapis, neko bi se pitao da nije možda namešteno da ga nisi provocirala danima unazad itd… dakle svetu se ništa ne može dokazati.

    Pisanje je terapija svoje vrste, da se izbaci otrov i sagleda sve.
    Kukavice su oni koji komentarišu onako. A vidi se obrazac u sklapanju rečenica, to može da potvrdi i svako ko se bavi književnošću ili lingvistikom.
    Niko ne može onako da mrzi i grdi i psuje osim osobe kojoj je povređen ego.

    I da znaš da ti verujem NA REČ ono o bolesti i odlaženju na posao. Mislim da ovi komentari samo pokazuju koliko se osoba iza tog monitora nije pomučila u životu i da ne zna šta je rad ni šta odgovornost prema porodici.
    Mislim da i kad ima kijavicu, izležava se danima i kuka i traži da neko juri oko njega. Što..lakše je pustiti ženu, ako crkne naćiće se druga da ga voli i dvori.

    Grip, koksaki, napadi astme, upala miokarda, infuzije, jaki lekovi i groznica ne mogu sprečiti nekoga ko ima odgovornost.. mogu mu samo uništiti telo, ali ne i volju da ne ostane na ulici sa decom.

    Biću okarakterisana kao jezičara, to znam i sigurno će se vući paralele prema mojoj priči zbog toga, i to znam. Ali ne mogu da odolim i da ne postavim pitanje: ko je on da sebi uzima za pravo da živi u svetu iz mašte igrajući igrice i iskorišćavajući sve oko sebe, dok se žena lomi oko njega, i to zbog njene želje da sebi uredi život da bude kao iz bajke???

    Ti nisi tražila da ti se donese na tacni, radila si sve da to STVORIŠ.. on je samo uzimao. Dakle.?

    Nadam se da će se to rešiti uskoro. Dugo traje :(

  6. @Verkić ti si me upoznala, stekla neko svoje mišljenje a i mislim da čovek jednostavno ne može da se folira naročito ne ako si sa njim bio u ličnom kontaktu. Lepo si rekla a ja ću samo dodati da je @walter030 „Vuk u jagnjećoj koži“ što će se pre ili kasnije otkriti i ovom virtuelnom svetu!

  7. @Marouk svaka čast kako si ga pročitala. Jedna kijavica i umire se a obično sam i tu bila kriva jer bi je navodno dobio od mene jer je morao da izađe na hladno ili mu je nestalo tople vode za kupanje :)
    Sve u svemu katastrofa!
    Kod mene ova priča traje skoro tri godine a ima žena koje i ne dočekaju dan da je napišu. Jedan od osnovnih razloga mog pisanja je da olakšam sebi, podelim svoju tugu i razočarenje sa drugima i upozorim ostale žene. Čekanja nema jer jednom li te udari, biće te čitavog života, jednom li počne da te psihički maltretira – nikada neće prestati, jednom li mu dopustiš da se iživljava nad tobom – nastaviće sve dok ima prilike…. zato bez čekanja, sve šte ne valja rešava se na vreme – manje su posledice!

  8. Od pre neki dan se slučajno sa nekog bloga nađoh na tvom. Od tada čituckam, povremeno, dok pijem kafu.
    Ne poznajem ni tebe ni tvog muža, ne želim da se mešam u tuđe probleme niti da sudim. Svako ima svoje razloge zašto je uradio ovako ili onako i svako veruje u ispravnost svojih postupaka.
    Radi ono što će te činiti srećnom i boli te uvo šta neko tamo misli i priča. Ne živiš od njih ni za njih. Psi laju, karavani prolaze ;)
    I nikada više ne očekuj da za bilo šta učinjeno dobiješ nešto za uzvrat, spasićeš sebe razočarenja ;)

  9. @Danijela dobro mi došla! Hvala na savetu, više na ljude koji pričaju i laju i ne obraćam pažnju, više me plaši što me „ovaj“, jer drugi naziv za njega nemam, već tri godine posle razvoda ne ostavlja na miru :(

  10. „A kad se draga moja ženo izboriš sa svim tim demonima oko tebe i u glavi ti se lepo javi“
    Draga Neno, tip koji je to napisao je neko kome ne možeš ni da se pohvališ ni da se požališ i uopšte ti nije potreban. Žao mi je što je baš on otac tvoje dece…

  11. Neno, ne poznajemo se, ali sam „guglala“ kako da prebolim tezak period i izguglala tvoju pricu koju sam procitala (a i komentare :D), i Bogme pronasla se u njoj i razlozima prekida…
    Prekinula i ja pre 6 meseci zbog istih razloga… eto i pored para, sredjenog zivota i svih uslova da budemo srecni… ljubavi, razumevanja i pozrtvovanja nigde nije bilo…Jer je tip emotivno osakacen, i nesposoban na zalost da pruzi sve to iako sam pokusavala da dam svaki primer i zrtvu za parce ljubavi, i posle 12 godina odlucila se na ovakav korak… na srecu ili nesrecu dece nemamo…
    Na moju zalost, a ne znam zasto, stalno mi misli vuce nazad proslo vreme, te se stalno i iznova pitala: „Da li bi nam bilo bolje, da li bi uspeli da smo ovako, ili onako???“ (verovatno to sve jer imam 27 godina a toliko vremena proveli zajedno, a i okolnost da nemam nikoga ide u prilog toj nesigurnosti)…
    A sad citam tvoj blog i samo potvrdjujem svoje sumnje, i znam, da sam pustila da duze agonija traje, verovatno bi me isto sacekalo… Stoga hvala ti na odgovoru :D Pomogla si mi!

  12. Zao mi je sto vam je trebalo dugo da se odlucite na rzvod. Ja sam se upravo iz slicnih razloga udala, kako bih „podigla“ sa dna svog muza, koji je ipak resio da ostane izgubljen slucaj, ali i da bih sebi obezbedila nesto sto lici na pristojan zivot u tada svojoj 31-voj godini. Ja zelim da se razvedem, upopste nisam srecna, i nisam sigurna sta i kako da uradim. Zaklela sam se da mene nece vise niko zavrnuti, nego da cu prvenstveno da sve dobro smislim, pripremim, zastitim sebe do maksimuma, pa cu onda javno otvoriti temu za razgovor. Moj problem je sto nisam udata u Srbiji nego u Evropskoj uniji, sto fakticki nemam realno na koga da se oslonim po bilo kojem pitanju nego a to me ekstremno mentalno iscrpljuje, a kad sam psihicki napeta toliko dugo ja jedva fizicki funkcionisem. mOj muz u 32-goj god. zivota je prevremeni penzioner, koji je to postao zahvaljujuci ubitacnom odnosu njegovog oca prema njemu.Vencali smo se i doneli zrelu odluku kako cemo i sta cemo,ali zivot je poceo da se razvija u pravcu tako, kao da smo mi dva bezvredna otpada po kojem drugi mogu da gaze, kad se ja ispravim i hocu da se ponasam kakodolikuje jednoj normalnoj osobi, moj muz se pretvara u kukavicu, uplasenka, pusta osobu koja ga je pretukla u kucu, a pretukao ga je taj prokleti otac dok sam ja morala biti u Srbiji, jer nemam boravak u EU. Ja nemam na koga da se oslonim, njega vise ne mogu da svarim, molim Boga da mi posalje neki posao na crno, samo da skupim pare i pocnem da radim da bih dkupila pare i otisla od ovog ludaka. On dobija toliku silnu pomoc, od psihijatra, osobe koja vodi psiholoske radionice, od drzave na raznorazne nacine, zaista da neverovatno koliko mu se nudi pomoc u svakom smislu samo da konacno postane normalna osoba sa stavom koji ce da brani- ne. On je i dalje pametniji od svih.NIsam sigurna da brak uopste treba ovako da izgleda, a moj generalni osecaj je kao da mi je neko vezao omcu oko vrata na koju je pricvrscen kamen i koji uporno, uporno vuce tu omcu na dole. Tako se konstanto osecam i ne zelim to vise trpeti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *