Nena Bor

Posvećeno nekome kome je zaista stalo!

Ponekad se osećam jako loše. Razne slike koje mi se motaju po glavi izazivaju jak nemir u meni. Toliko toga bih napisla ovde ali uvek pomislim na to šta ce pojedinci koji čitaju sve ovo pomisliti o meni samoj.

Nekad sam imala svoje sveske u kojima sam pisala skoro svakog dana, i one su trpele sve.Onda sam dobila svoj blog, koji jako volim, ali svaki put pre nego što bilo šta napišem dobro razmislim da li treba ili ne. Previše toga se dešava u mom životu iz dana u dan. Mnogo emocija na jedno tako malo srce. Pozitivne ili negativne, potpuno je nebitno, ali su prisutne i ponekad me jako izbace iz ravnoteže. Obično se brzo vratim u normalu, ali opet kažem, obično, jer više puta se desilo da to i ne bude tako. To je ono čega se ustvari najvise bojim.

Veliki sam borac u životu, i sve u svemu veliki optimista, ali ima i onih trenutaka kada posustanem i lako padnem u očaj. Povratak iz tame u koju zapadnem ponekad je vrlo dug i mukotrpan. Potrebni su mi prijatelji, oni koji me vole i koje ja jako volim, ali nekada i priča sa njima mnogo ne pomaže. O problemima se ne priča, njih treba rešiti, eliminisati i izbaciti iz svog života.

Pravi prijatelji će ti uvek pomoći, ali istina je istina, čim zatvoriš vrata za sobom svako se vraća svom životu i tu priče nema, jer to je normalno, a ti ostaješ sam sa sobom i svojim duhovima koji te neprekidno proganjaju.

Život je jedna obična laž, farsa i neistina. Ne znam koliko ću jos sebe lagati da je iskrenost najveca čovekova vrlina, ustvari možda je to u nekom prošlom vremenu i imalo neko svoje značenje, sad više sigurno ne. Mislim da se čovek uči dok je živ, ja očigledno svoju školu nisam naučila niti ću ikada.

Iako kažu da se čovek uči na svojim greškama ja zaista ne znam dokle ću više da grešim i kad ću shvatiti poentu. Očigledno nikada! A ko je za to kriv? Niko, već sama ja. Kad budem uspela da shvatim da živim u pogrešno vreme u koje se nikako ne uklapam, da sam okružena ljudima koji sigurno mogu biti sve ali pošteni i iskreni nikada, verovatno će mi biti lakše.

Ako se malo osvrnem na knjigu koju sam više puta pročitala, Anu Karenjinu, sve više počinjem da shvatam tu ženu. Imala je sve a ustvari nije imala ništa. Ono za čime je čeznula to je i ponela sa sobom, a sve što su joj pružali, novac, ugled … nije joj ništa značio. Ona je izmišljeni lik, ili možda nije, potpuno nebitno, ali da je žensko i osećajno biće koje niko nije razumeo već večito osudjivao to niko ne može poreći. Možda je svoju propast okončala na jako glup način ali jedno je sigurno, shvatila je ko je , šta je ,šta joj pripada a šta ne.

” Ljubav je rad na potencijalima voljene osobe “, rekao je Džon Grej u svojoj knjizi ” Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere “. Dugo nisam mogla da hvatim tačno značenje same rečenice misleci da prava ljubav ne postoji, da je izmišljena laž kojom se ljudi služe ne bi li lakše prihvatili realnost. Posle dužeg vremena shvatila sam da grešim i da ona prava ljubav u stvari postoji, samo je pitanje kad će nas pronaći.

Ljubav nije reč, ona predstavlja večnost. Ona nije trenutna zaljubljenost niti strast koju osećamo, ona je mnogo više od toga, nešto što nas održava u životu i daje nam snage da se borimo i koračamo dalje kroz život. Postoje ljubavi; prema deci, roditeljima, prijateljima… i svaka je lepa na svoj nacin. Podrhtavenje u grudima, sjaj u oku i osmeh na licu samo malo govore od onoga sto srce oseća. Čak i kada ti ruke zadrhte, i oči se napune suzama zbog stvari koje ne možes promeniti i trenutka koji ne možes vratiti u dubini svoje duše si ipak srećan.

Pravu ljubav ćeš teško naći, i nemoj se bojati da ćes je ikada izgubiti jer ona je nema kraj i ne može se potrošiti. Zalivaj je kao cveće i ona će iz dana u dan rasti. Onog trena kada shvatiš da si spreman da se odrekneš svoje sreće zarad sreće osobe koju voliš, trenutak kada se ne stidiš i uradiš ili kažeš bilo šta jer znaš da ceš biti podržan a ne ismejan, znaj da si na pravom putu. Kada sedneš da jedeš i pitaš se dali je tvoja ljubav gladna, legnešda spavas i razmišljaš da li joj je hladno, smeješ se i nadaš se da nije tužna… onda shvatiš jačinu reči ljubav. Kada ti suza krene iz oka i grudi ti zadrhte a usne ti se smeju ne bi li prikrila tugu i patnju i to je ljubav, kada istu pesmu preslušaš milionima puta i svaki put je doživiš kao da je prvi, kad bezazleno gledaš u telefon u nadi da ce zazvoniti, bolji dokaz ti ne treba.

Prave ljubavi se ne treba plašiti, potrčite joj u zagrljaj i prepustite se svojim osećanjima, neka vas vodi putem koji vam je namenila. Trudite se da učinite srećnom osobu koju volite jer tek tada ćete zaista biti srećni, jer ljubav nije reč, ljubav je večnost, ljubav je rad na potencijalima voljene osebe.