Nena Bor

Ne znam da li vam se ikada desilo da na smom prelazu iz jave i sna misli neverovatnom brzinom krenu kroz glavu a slike polete kroz sećanje nezadrživo i veoma brzo. U tim trenutcima nesvesno analiziram i preispitujem svoj život, sve svoje, uspehe, greške, padove i uspone. Loše uspomene pokušam da pretočim u lepe i svemu čega ne želim da se setim, nađem razlog ili opravdanje.
U proteklih nekoliko meseci, pripreme za san započinju sa zagrljajem moje ćerkice, njenim poljubcima i nežnim ručicama koje  me maze. Kako ona voli da kaze ” ja sam njena najbolja i najdraza mamica”.
Na trenutke me snažni izliv nežnosti sa njene strane, jako rastuži, a da razlog ne znam ni sama, ali zaspimo tako zajedno zagrljene pa ne znam ko je srećniji kad se probudimo u toku noći, ona ili ja.

Pre dva dana smo  otišle na završni lekarski pregled i potvrdu za polazak u školu. Dok smo sedele u savetovalištu i gledale sve one male devojćice i dečake koje će za par godina postati đaci i “mali”  ljudi sa formiranom sopstvenom ličnošću ličnim stavovima i izgrađenim karakterom, brzinom svetlosti vratila sam se u taj period svog života.
Malena devojčica, rođena sa 2950 grama, dugačka 49 cm, sada sama sedi pored mene i sprema se za upis u školu. Razgovara sa mnom o vrlo ozbiljnim temama, pa se ponekad zapitam da li razgovaram sa svojom ćerkom ili dobrom drugaricom. Izuzetno pametna, lepa kao andjeo, dobra i neiskvarena duša … pa i mangup i kolovodja po potrebi. Sve u svemu vrlo bistra, hrabra i spremna da se bez straha suoči sa izazovima koji je mogu zadesiti u životu.

Moja mala – velika devojčica izrasta upravo u ono što sam želela, od kako se rodila, njoj, a pre toga i samoj sebi. Kako vreme odmiče imam utisak da pored mene odrasta moje drugo JA, sa mnogo manje početnih grešaka i nedostataka. Daću sve što bude u mojoj moći da ona ostane ono što jeste, ali i postane i postigne sve što želi u životu. Meni ostaje samo da se nadam da ljubav koju oseća prema meni nikada neče nestati.

Volim moju malu- veliku devojčicu i biću uvek ponosna na nju!

Već sam  pisala o lažnom predstavljanju na blogovima. Neki nisu ukapirali gde je priča usmerena i nažalost već doživeli sudbinu koju sam opisala u tekstu Mnogo reči i obećanja a tako malo dela… dok drugi i dalje misle da nikada neće biti “provaljeni”, služeči se pretnjama, ucenama i malograđanskim ponašanjem i prozivkama. Još uvek sam sigurna da moraš biti ono što jesi, gde god da si i u kakvom god kontekstu se pojavljivao/la.

Pre dva dana emitovana je emisija Razgovor u studiju sa temom ” Lokalna politička scena i uloga blogova u njoj”, na lokalnoj televiziji Sezam, koja je na svu sreću išla putem stream-a i interneta. Ipak za sve one koji su bili prezauzeti i nisu stigli da odgledaju emisiju, snimak je postavljen na borski online, da  građanstvo ne bi ostalo uskraćeno jedne veoma poučne emisije.

U ovoj emisiji, tačno se moglo videti” ko je ko” i koliko vredi. Ljudi koji napadaju kao lavovi, komentarišu po blogovima, otkrivaju pronevere i ističu svoju kandidaciju za neku od funkcija na lokalnom nivou, pa čak kad i ne pročitaju o čemu tekst govori, puni sebe, “borci za pravdu i istinu”, “neustrašivi”, a kad tamo treba nešto uživo reći … ni reč.

Svaka čast blogeru poput Zorana Stankovića koji nikad nije prezao da napiše, ali isto tako i otvoreno svakome u oči kaže šta misli, što je i ovom prilikom ponovo i demonstrirao, ali ipak svaka čast i Jugoslavu “bio je baš rečit”. Kada nema nekoliko sati vremena da se smisli šta odgovoriti, oštrica se nekako istupi i najveći revolucionari postaju nešto sasvim drugo.  Bez zamerki molim, jer na stranu naš mali duel od pre mesec dva on je jak bloger, (pa čak i nastavljač lika i dela velike Opštine ) mada veoma bled i neubedljiv nasledik.

Što se tiče dotičnog gospodina Zvonka Damnjanovića, PROFESORA na borskom fakultetu, čini mi se da mu predavanje i nije baš uspelo, a iz prostog razloga što njegovi sagovornici nisu bili jadni učenici koji ne znaju ni gde je dugme za paljenje kompjutera. Njegovo izlaganje bilo je “divno” ali za vreme kad je završio fakultet ali me neodoljivo podeća na moju ćerkicu kada recituje pesmicu koju je baš morala da nauči. O blogovima je možda i trebao da priča, ali on toliko ne zna o blogovima i pisanoj reči ga je stvarno bilo smešno slušati njegovo verbalno saplitanje sa samim sobom.  Kada samo pomislim da je njegova ambicija da postane predsednik ili bar podpredsednik opstine Bor smuči mi se ali ljudski je nadati se.

Nekoliko predhodnih gostovanja na Televiziji Sezam i u nastupima u javnosti isti gospodin je iskoristio da bi pod drugačijim naslovima i povodima prezentvao svoju nameru i veru u uspešno pokretanje TV Knjaževac, svoj san o novinaru istraživaču sa uvek transparenstnom željom da i tamo pokrene BESPLATNU novinarsku školu. Možda opet upali.

Uz izvinjenje mom kolegi Pedji, koji se svojski trudio da ispromoviše gospodina za kojeg ne znam da li je političar, novinara, trgovac, humanitarni radnik ili ekspert za turizam i ekologiju, morala sam da postavim delove emisije na facebooku, uz malu pomoć prtijatelja.

Puno sreće Zvonku i Pedji u pokretanju novih medija želi kolegnica Nena, mislim Pedjina kolegnica, a gospodinu profesoru topla preporuka da poseti gradsku biblioteku jer je puna novih izdanja o razvoju i “evulaciji” blogova i novih kompjuterskih programa, a ako ikada otvori blog i nešto sam napiše tu sam da se uhvatim u koštac sa temom koju poznajem, jer ne razumem se u sve i svašta a da pri tom ne znam da sastavim tri proste rečenice.!

Možda Vam se moj nastup učinio preoštrim ali verujte da sam sasvim pristojna u odnosu na ono što isti gospodin sebi dozvoljava komentarišući moj rad, privatni život kao i rad mojih saradnika i prijatelja.

Bilo je strahovito hladno.Padao je sneg,spuštalo se veče.Bilo je to poslednje veče u godini,veče uoči Nove godine.Po toj hladnoći u mraku,išla je siromašna devojčica gologlava i bosonoga.Ona je doduše imala papuče,kada je pošla od kuće,ali šta bi joj pomoglo!Papuče su joj bile vrlo velike,ranije ih je nosila njena majka.Mala ih je izgubila kada je požurila preko ulice da izbegne kolima koja su besno jurila.Jednu papuču nije mogla da nađe,a drugu zgrabi neki dečak,koji reče da će je upotrebiti kao kolevku kad bude imao dece.
Tako ide devojčica bosih nožica,crvenih i modrih od zime.U nekoj staroj kecelji nosila je puno sumpornih žižica, a jedan svežanj drzala je u ruci.Niko ih celog dana nije kupio od nje,niko joj nije dao ni groša.Gladna i prozebla išla je potištena,jadnica mala.Pahuljice su padale na njenu dugu plavu kosu, koja joj se tako lepo kovrdzala na potiljku.
Svi prozori bili su osvetljeni I cela ulica mirisala je na guščije pečenje.Ta bilo je veče uoči Nove Godine.
Tamo, u uglu izmedju dve kuće, jedna se izbočila malo više prema ulici od druge devojčica sede I skupi se.Nožice je podvukla poda se,ali joj je bilo još hladnije,a kući nije mogla da ide jer nije prodala ni jedan jedini svežnjic žičica,nije dobila ni groša pa bi je otac tukao.A I kod kuće je bilo hladno,jedva su imali krov nad glavom,vetar je duvao sa svih strana,mada su one najveće pukotine zacepili slamom I krpama.Rucice su joj bile gotovo ucocene od zime.Ah,jedna zizica bi joj dobro cinila.Kad bi smela samo da izvuče jednu,da je kresne o zid I da zagreje prste.Izvuce jednu,vrc!.Kako je buknula,kako je plamsala.Bio je to topao,jasan plamen kao sveća.Bila je to čudesna sveća: devojčici se učini da sedi pored velike gvozdene peći,sa sjajnim mesinganim kuglama I mesenganim postoljem.Vatra je gorela tako lepo I prijatno grejala.Ali šta to bi?Kada je već bila ispružila noge da I njih ogreje ,plamen se ugasi ,peć nestade,sedela je sa izgorelim drvencetom žižice u ruci.
Kresnu drugu,ona sine jos svetlije,I svetlost obasja zid.Ovaj postade proziran kao veo.Videla je sobu:sto postavljen,prekriven velikim belim stolnjakom,a na njemu skupoceni porcelan;pečena guska punjena jabukama I sljivama divno se pušila.I sto je bilo lepše guska skoci s činije I stane gegati po podu sa viljuškom I nožem u ledjima,isla je pravo prema sirotoj devojčici.Tada se ugasi žižica I ostade samo hladni debeli zid.
Ona zapali jos jednu žižicu,I sad se nadje pod prekrasnom jelkom još većom I bogatijom od one koju je videla nedavno kroz staklena vrata kod bogatog trgovca.Hiljade sveća gorelo je na zelenim granama I šarene slike kao one kojima ukrašavaju izloge gledale su u nju.Mala pruzi obe rukei žižica se ugasi.Svećice na jelki stadoše se penjati sve više I više,I one vide da su to jasne zvezde. Jedna od njih pade I ostavi dug svetao trag na nebu.
-Sad neko umire!-reče mala,jer joj je tako kazala baka,baka koja ju je jedina volela,ali sad je I ona bila mrtva.
Devojčica opet kresnu jednu žižicu o zid:oko nje sinu,a u tom sjaju stajala je baka,sjajna I blistava,blaga I dobra.
Bako viknu mala.Povedime sa sobom!Znam da ćes nestati kad žižica izgori,kao sto su nestali I topla pec I pečena guska,I divna jelka!
I devojčica brzo zapali ceo svežanj žižica;htela je sto duže da zadrži baku.Žižice su plamsale takvim sjajem,da je bilo svetlije nego usred bela dana.Baka nikad ranije nije bila tako lepa,tako velika ona diže devojčicu u naručje I polete u sjaj I radost visoko,visoko!Više nije bilo ni hladnoće,ni gladi ,ni straha.
Ali u hladnu zoru,u uglu kraj kuće ,sedela je devojčica rumenih obraza sa osmehom na usnama.Bila je mrtva.Smrzla se od poslednje noći stare godine.Novogodišnja zora javi se nad malim telom devojčice,koja je čvrsto držala svežanj izgorelih žižica.Htela je da se ogreje,govorili su.Niko ne zna šta je sve lepo videla I u kakav je sjaj ušla sa svojom bakom da se raduje Novoj Godini.

Tek u jednom trenu setila sam se ove priče koju sam kao mala devojčica čitala iz čitanke, a zatim se danima pitala da li bilo moguće spasiti malenu devojčicu ili ako ne, da li je bar pisac mogao da napiše drugačiji kraj priče. Vremenom sam shvatila da je neke stvari nemoguće promeniti i da nemaju sve priče happy and, već da je život jedan roman sačinjen od puno poglavlja, samo je pitanje kad ćeš u koje da upadneš-

Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima, kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini.
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima. Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: “Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!”

U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnjidan, Božić. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su naši lepi običaji.

Detinci
U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simvoliku. Prvo simvolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Materice
U drugu nedelju pred Božić pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se “dreši”. Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

Oci ili Očevi
Ovaj praznik se praznuje poslednje nedelje pred Božić. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se “dreše” poklonima, isto kao i majke.
Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva države i crkve.

Tucindan
Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se kolje i redi pečenica za Božić. Nekada se pečenica “tukla” ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan.
Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu “ne valja” tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva

Badnjidan
Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnjidan. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić.

Šta je badnjak?
Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnjidan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi U kuću.

Kako se seče badnjak?
Pre izlaska sunca, na Badnjidan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče.

Šta simboliše badnjak?
Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče
Badnje veče, praktično spaja Badnjidan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao “Božić i Badnjidan”. Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: “Dobro veče! Čestit Božić i Badnje veče!” Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: “Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!” Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnjidan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo.
Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži. Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice.

Slama
Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simvolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.
Večera uoči Božića
Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar “Roždestvo tvoje…”, pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu. Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Božić
Najradosniji praznik među svim praznicima, kod Srba je Božić. Praznuje se tri dana. Prvi dan Božića je uvek 7. januara. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja.
Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: “Hristos se rodi!” i otpozdravljaju: “Vaistinu se rodi!”
Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja. Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik.

Položajnik
Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik.
Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: “Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj”.
Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.

Česnnca
Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Ukoliko neko zna peva božićni tropar, a ako ne, čita se “Oče naš” naglas. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Božićna pečenica
Prema narodnim običajima, jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da pose Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.
Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje. Crkva ga je prihvatila i blagoslovila, jer posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jača hrana dobro dođe, pogotovo što su tada izuzetno jaki mrazevi i zime.

Preuzeto sa http://www.spcportal.org/