Svojim snovima više verujem nego nečijim rečima, jer sam se davno uverila da su istiniti i ne osećam potrebu da više to skrivam u sebi. Kada god bi naivno poverovala nekome dok bi mi snovi govorili suprotno grdno bi pogrešila.
Mnogi snove definišu kao podsvest koji se manifestuje tokom spavanja što apsolutno nije tačno i to odgovorno tvrdim. Možda postoje ljudi koji ne sanjaju, oni čiji su snovi vezani za svakodnevnicu, strah ili samo opterećenje od predstojećih dešavanja ali to nije ono o čemu ja govorim.
Snovi za mene predstavljaju vodič kroz život – istinu koju ma koliko pokušavala da promenim, neće mi poći za rukom jer “tako je zacrtano”. U trenutku kada sam to shvatila sve je postalo mnogo lakše i jednostavnije, jednom rečju – prepusti se i uživaj u životu.
Koliko sam samo puta pokušavala da promenim sebe, prilagodim se ljudima ili situacijama koje ne smatram ispravnim a sve zbog one čuvene da to “tako treba”. Nije mi pošlo za rukom, verovatno nikada i neće, jer ja sam JA i svako menjanje stava, mišljenja, prilagođavanja i uopšte sebe i svog karaktera – guši me i ubija, pretvarajući to moje JA u NJU, osobu koju ja ne poznajem.
Upravo zbog toga ima onih koji me cene i poštuju, neki mrze i preziru a ima i onih koji bi rado bili JA samo na žalost svako može  biti jedino ono što jeste. Oni koji bi rado zamenili svoj život zarad mog bežeći od svog beznađa u potrazi za boljim i lepšim veoma greše. Bez obzira da li se radi o mom ili životu nekog od vas,  to ne ide i nikada neće ići, jer smo svi mi pojedinačno različiti.
Ne volim da krijem svoja osećanja, ne umem da glumim… kada sam srećna – smejaću se, kada sam tužna – plakaću, udariš li me kamičkom – baciću ciglu na tebe a ukoliko me pošttuješ – biću ti večni prijatelj.
Eto to sam ja, takva sam, nekada prgava, nekada umiljata, ponekad drska i bezobrazna, ali sam jedno u svakom od tih trenutaka – LAVICA koja brani i čuva svoje kraljevstvo po cenu života.
Zato… “Ne diraj lava dok spava!”

Mnogo toga izdešavalo  se u proteklom periodu. Osećanja od tuge do sreće smenjivala su se kao baš kao vreme u našoj zemlji. Glava puna haosa… pitanja koja pokušavam da postavi i sebi i drugima a da na žalost odgovore ne dobijam ni sa jedne strane, čak ni od svog sopstvenog uma.

Neprestana briga o ocenama dece, njihovom vaspitanju, uspehu u onome čime se  bave kao van školske aktivnosti, upis u srednju školu sina, matura… i uz sve to kako obezbediti potreba sredstva. Nervoza, svako vodi svoju politiku a je svojski trudim da  razumem samo ponekad stavim prst na čelo i zapitam se da li neko uopšte razume mene?

Desilo se nešto što sam najmanje očekivala. Moja Teodora dobila je temperaturu, ništa je nije bolelo pa su lekari pomislili da su možda u pitanju boginje. Antibiotike nije pila već samo brufen protiv temperature koja nije prestajala da divlja. Par dana kasnije uključili su joj antibijotik, ništa se nije menjalo. Usledila je provera krvne slike i imala sam  šta i da vidim. Vliki pad trombocita i leukocita koji su pri svakoj narednoj proveri strmoglavo padali… Odlazimo u bolnicu…

Situacija se ne popravlja… dolazi doktorka i objašnjava mi šta to zapravo znači i da ukoliko se situacija ne popravi predstoji odlazak u Beograd kako bi se odredili potrebni markeri na osnovu kojih bi ona primala putem transfuzie ono što gubi iz krvi.

Počela sam da drhtim, osećam kako gubim tlo pod nogama a ujedno se trudila da od nje to sakrijem i zabavim je kako bih joj olakšala dane u bolnici.

Naredne dve noći bile su kao večnost! Čim bi ona zaspala tako bih ja sedela na terasi, plakala i palila cigaretu za cigaretom. Razmišljala, pitala se zašto, kako i da li je uopšte moguće da se sve to dešava nama ili je samo sve ovo samo jedan ružan san.  Iščekivanje ponedeljka i konačnog odgovora lekara delovalo mi je kao večnost.

Tek tada sam shvatila koji su pravi prioriteti života. Zdravlje! Zdravlje i ništa drugo, zdravlje dece! Molila sam se Bogu bez prestanka i shvatila da mi zapravo uopšte nije bitno niti kakav će uspeh imati, da li će biti doktori nauka ili obični radnici… Jednom rečju postalo mi je nebitno ni da li će uopšte završiti školu…

Napokon, stigao je i taj famozni ponedeljak. Na svu sreću rezultati su pokazali da se Teodorino stanje znatno popravlja i da nema potrebe za transfuzijama već samo povremenim kontolama. Sreća! To nije pava reč za ono što sam tada osetila u sebi, za to ne postoji pravi naziv.

Dodala bih samo još nešto pre no što pokušam da zaboravim sve kroz šta smo prošle.

Hvala osoblju Dečijeg odeljenja Opšte bolnice u Boru koje zaslužuju svaku pohvalu svojom danonoćnom požrtvovanosti prema svakom detetu kome je potrebna pomoć.

O uslovima u kojima deca borave, bolje da ne govorim. Stvarno velika sramota. Pored tolikih donacija bolnicama ja ne vidim pomak niti u šta su pare uložene? U polomnjene lavaboe, dezinsekciju možda – bubašvabe igraju kolo svuda po sobama, dušeke na kojima kičmu ujutru ne osećaš, wc  jedan jedini koji je u funkciji ali … ne radi mu kazanče, samo toliko.

Cena jednog bolničkog dana u Boru viša je nego u bilo kom drugom u Srbiji. Bolje da ne govorim više, nema potrebe, ko razume, shvatio je.

Noć… tama je već davno obavila grad i svi zvuci su utihnuli. Poneka svetiljka nazirala se u daljini tek da ne bude totalno mrtvilo grada.

Tišina… ona mučna i nepodnošljiva koja te stapa sa ambijentom koji te okružuje.

Sedela je kraj prozora i gledala u zvezde, to divno božanstvo rasuto nebom. Beskraj… bez granica i  nametnutih pravila. Sklad prirode, savršenstvo, prostranstvo… Jedna zvezda zasija jako na trenutak i ona se zagleda u nju. Delovala je tako veselo i razigrano kao da se nalazi na nekom prijemu kraljevskog dvora. Sva usplahirena i vesela odavala je utisak neprocenljivog zadovoljstva i sreće.

Na tren, devojka se setila svojih divnih dana kada je po povetarcu na prostranoj poljani svakoga jutra jahala svog konja Cvetka i gledala izlazak Sunca. Bilo je to tako davno, bila je devojčica puna života koja u to vreme još nije spoznala pravu sliku ljudi koji je okružuju. Njeni najlepši trenutci života i neprocenljiva sećanja. Ipak… nisu svi bili neiskvareni kao ona, smetala im je njena sloboda, zavideli su njenoj sreći i osmehu samo zato što to nikada nisu osetili u svom srcu.

Jednog jutra shvatila je da je Cvetko nestao. I pored upornog dozivanja – nije se oglašavao. U panici je trčala ne bi li ga našla, plakala i dozivala sve dok ga nije ugledala kako leži na sred poljane sa polomnjenom nogom. Na trenutak gledala je u daljinu i udisala što više svežeg vazduha kako bi ostala pribrana ipak posle samo par minuta srušila se kraj njega…

Budi se… oko nje nepoznati ljudi koji zure u nju iščekivajući da će nešto progovoriti. Pitala je samo gde je Cvetko. Objasnili su joj da je povreda bila teška, kako je operisan, dobro i na sigurnom ali da nikada više neće moći da trči cvetnim livadama. Shatila je kako je izgubila jedino biće koje je iskreno volela.

Ubrzo je napustila selo i preselila se u grad kako bi mu bila bliže. Ni dan ne bi prošao a da nije odlazila da ga vidi i svo svoje vreme posveti njemu. Plakala je ali suze su se mogle videti i u njegovim očima… a uveče kada padne noć sedela bi kraj prozora čekajući novi dan kada će ponovo biti sa njim.

Sećanja su je slomila, san je savladao i zaspala je u svojoj fotelji kraj prozora. Zvezde su i dalje igrale a nebo se pretvorilo u prelepi bal.

Bližilo se jutro i novi izlazak Sunca, zvezdice su morale na počinak… ali gde je ona, ona mala zvezddica koja je otpočela veselje? Nema je, nestala je bez ikakvog traga. Pogrešila je, učinila je nešto što nije smela. Bal je mogla organizovati samo kraljica sazvežđa a ne ona… suviše se poradovala i otišla predaleko … nije to smela…

Život je lep, kažu ljudi i ajde, donekle se slažem sa njima ali nervira me što ume da bude jako nepravedan i to baš u trenutcima kada nam je to najmanje potrebno. Sve zavisi kojoj vrsti ljudi pripadaš, onima koje ništa ne dotiče ili onoj drugoj koja teži ka idealnom.

Ljudi se menjaju – netačno! Kakav se rodiš takav i umireš, Bog nas uči da budemo jaki, istrajni dobri – nikada zlonamerni i ispunjeni mržnjom i da trudim se da budem takva. Jednostavno ja ne umem da mrzim ali bes koji me povremeno obuzima zbog nepravde koja me okružuje ne mogu da kontolišem, ne umem.

I dok se ja trudim da gledam svoja posla i živim svoj život mnogo je drugih koji bi se radije odrekli svog života i upleli se u tvoj, valjda jer im se sopstveni ne dopada. U početku ne obraćaš pažnju i vodiš se onom -  ” ma pusti budalu nije vredan / na toga ” a onda shvatiš da ti budalu sve vreme zaobilaziš znajući kakva je a ona te krišom i sistematski ubija u pojam, bar to ona tako vidi sa svog aspekta.

Porazgovaraš sa par osoba i uglavnom dobiješ isti odgovor on / ona nisu vredni tvog pomena, ok znam ja to i svesna sam svojih vrednosti ali kako nekoga skinuti sa leđa i objasniti mu da ti ne postavlja badava prepreke jer ćeš svaku preskočiti i nastaviti dalje. Ipak… za one emotivne to ostavlja traga… velikog. Počinješ da se osećaš nesigurim, manje vrednim i vremenom tražiš problem u sebi koji ne postoji. Zato nemojte puštati ” budale ” da vas prave budalama jer će te budala ispasti upravo vi. Ona “Ko tebe kamenom , ti njega hlebom ” davno je izašla iz mode… podržavam drugu tezu ” Ko tebe kamenom, ti njega ciglom i to što većom da te dobro upamti “.

Ja nisam Bog i neću više da praštam, to je njegov posao a moj de da život kreiram i živim kako volim, jer on mi ga je podario! Svaku zmiju tucite pravo u glavu jer jedino tako će te opstati u ovom degenerisanom sveu u kome živimo!

Sedim i razmišljam kako da pretočim sve svoje misli, razmišljanja  i koji način da podelimsa vama svu svoju sreću i tugu koju osećam. Ušli smo u Novu 2012. godinu pa bi trebalo zaokružiti prethodnu i krenuti dalje. Gledajući globalno prethodna godina za moju porodicu i mene lično bila je veoma uspešna. Deca su napredovala u svakom pogledu. Dok je Teodora godinu posvetila učenju, čitanju, lepom pisanju i radila na sopstvenoj edukaciji kako bi proširila svoja znanja, Darko je ostvario značajne rezultate na polju sporta, stigao do crnog pojasa u karateu s tim da školu ni jednog trenutka nije zapostavio.

Prethodnu godinu obeležile su  dve veoma značajne i velike manifestacije zahvaljujući kojima će Bor ostati upamćen samo po onom najlepšem. Sve je počelo od ideje kako prezentovati grad i pokazati ga onakvim kakav on zaista jeste, malim ali lepim i upravo tada rodio se prvi “EastWeekenFeast”. Lepo smo se proveli dva dana, uživali družeći se jedni sa drugima i  moram naglasiti i mnogo toga naučili.

Posle uspešno održanog “EastWeakendFeasta”  rodila se ideja za pokretanjem još jedne manifestacija koja bi bilo posvećena isključivo Boru, nerazvijenom turizmu a velikim potencijalima koje ima, pokazati značaj i lepote našeg malog rudaskog grada i posvetiti se malo više ekološkim pitanjima. “BorNet 2011. “ organizovali smo u novembru i uz veliki trud, rad i podršku RTB-a, Ministarstva za ekologiju i prostorno planiranje i svih ostalih koji su prepoznali potencijale u našim manifestacijama, u svet pustili pravu sliku Bora koji nije tako crn kako su mnogi želeli da ga predstave.

Sada, idemo dalje. Nastavljamo tamo gde smo stali i već počinjemo sa pripremama za “EastWeekendFest” koji nas očekuje u 12. i 13. maja u Boru. Potrudićemo se da budemo još bolji nego što smo bili, još sadržajniji i dobri domaćini.

Sve u svemu veoma pozitivna godina iza nas.

Od svoje dece očekujem da budu onakvi kakvi su bili i do sada, puni ljubavi, razumevanja i uvek nasmejani a sebi, sebi želim samo dobro zdravlje i malo ljubavi i razumevanja od osoba do kojih mi je stalo.

Ona dolazi… laganim koracima šunja se iza sokaka i čeka svoj trenutak kada će postati jedinstvena. Tih nekoliko sekundi, do njenog dugo očekivanog dolaska, biće sva važna. Kao neka dobra vila koja će nam doneti sve što budemo poželeli – osluškuje nas… naše želje i ne ispunjene snove. Radovaće se i ona možda i više nego mi njoj jer mi smo ih dočekali puno a ona će sada doći i za 365 dana napustiti nas. Ostaće samo trag u vremenu dok mi idemo dalje.

Pokušala sam da oslušnem i ja nju i prodrem u dubinu njene duše… Jedino što želi je da bude bolja od svoje predhodnice, da joj se radujemo i u sreći dočekamo.

Njena slava trajaće poslednjih deset sekundi odbrojavanja, svi će biti ushićeni i veseli a potom će jedni drugima poželeti ispunjenje mnoštva želja. Tada će zablistati, svi će je pomenuti i govoriti o njoj.

Nova godina doneće nam sve ono što smo sami sebi poželeli – dobro zdravlje, ljubav, sreću, novac i mir… Nova 2012. godina stiže za par sati i jedino što je sebi poželela je da bude zapamćena po dobrom koje će nam doneti.

Dragi prijatelji, želim vam srećnu predstojeću Novu 2012. godinu, puno zdravlja, ljubavi i međusobnog razumevanja. Volite se, volite i neka drugi vole vas.